Juzef Vriča
Leksykon biograficzny środowiska kaszubskiego • Kashubian biographical lexicon
Pisac članka: Dušan-Vladislav Pažđerski
Juzef Vriča (Józef Wrycza, 1884-1961), polj. sveštenik kašupski porekla, potpukovnik, patriota, jedna od najpopularnijih ličnosti između dva rata i za vreme drugog svetskog rata u pomorjanskom kraju i uzor patriotizma u tom periodu.
Biografija
Rođen u selu Zblevu, u blizini Starogarda Gdanjskog, u koćevskom regionu (region koji graniči sa Kašupskom Zemljom). Četvorogodišnju osnovnu školu završava u rodnom mestu (1894), kada se prebacuje u nižu Gimnaziju Kolegijum marijanum, u Pelplinu, pri katoličkom seminaru, a kasnije u gimnaziju u gradiću Helmnu. Zbog svog patriotskog delovanja je morao da se prebaci u licej u Vejherovu (1903), koji završava 1904. godine. Posle položene mature, Vriča odlučuje da se upiše na bogoslovske studije u Pelplinu, koji je bio poznat kao centar obrazovanja brojnih kašupskih sveštenika i intelektualaca. Posle uspešno završenih studija (1904-1908), Vriča u periodu 1910-1919. boravi u nekoliko kašupskih parafija: Božiškovi, Jastšembje, Lisevo, Šlivice, Jastarnja, Žarnovjec i na kraju, Helmža, u kujavsko-pomorjanskom kraju. U svim mestima u kojima je služio, stanovništvo ga pamti po njegovom patriotizmu, dinamizmu i aktivizaciji vernika. U vreme svog boravka u Helmži (1917-1919), dočekuje završetak prvog svetskog rata, iako je Pomorje u sastav Poljske ušlo tek 1920. U svakoj od parafija, Vriča se aktivno uključivao u rad poljskih organizacija, koje su imale za cilj razvoj patriotizma, prosvete i narodne svesti. Tako je bilo i u Helmži, s tim što se u Narodnoj straži, u čijoj je bio upravi, zalagao za oružanu borbu u cilju pripajanja Pomorja Poljskoj. Takav njegov stav je doveo do toga da i učestvuje u oružanoj pobuni 1919. godine, za koju ga pruske vlasti, u ubrzanom procesu, osuđuju na smrt za izdaju i kasnije pomilovan. Boravak u zatvoru mu donosi veliku popularnost i iz njega izlazi ovenčan slavom velikog borca za poljsku stvar.
Na početku HH veka, Vriča iskazuje veliko interesovanje za kašupski preporod kome teže tzv. mladokašubi i aktivno podržava njihovo glasilo „Grifon”, uključujući se u akcionarsko društvo koje ga izdaje. U brojevima „Grifona” iz 1911. i 1912. objavljuje dva članka o kašupskom plemstvu.
Posle zatvorske epizode Vriča odlazi u Velikopoljsku i tamo pravi karijeru divizijskog kapelana. Godine 1920. posle konačnog pripajanja Pomorja Poljskoj, Vriča učestvuje u događaju značajnom i za svoje zemljake Kašube i za celu Poljsku. Naime, u okviru armije generala Halera, Vriča učestvuje u simboličnom venčanju Poljske sa morem u kašupskom Gradiću Pucku i tada drži vatrenu propoved u kojoj podvlači značaj Kašuba za čuvanje slovenskog karaktera obala Baltičkog mora. Učestvuje, iste godine, u tzv. poljsko-boljševičkom ratu, kada vojska Sovjetskog Saveza dopire sve do Varšave, u pokušaju da okupira Poljsku. Tada, zbog iskazane hrabrosti dobija orden Virtuti militari i, na kraju, stiče čin potpukovnika.
Godine 1924. napušta vojsku i vraća se svešteničkom poslu na polj. Pomorju. To vreme je najznačajniji period njegovog službovanja u rodnom mestu velikog kašupskog pisca H. Derdovskog (→) - Vjelu (1924-1946). Tamo je dovršio gradnju do danas poznate vjelske kalvarije, izgradio spomenih spomenutom H. Derdovskom i obnovio izdanja dva njegova poznata dela O gospodinu Čorlinjskom… (1934) i Kašuba pod Bečom (1936) i ponovo pokazao svoju vezanost za kašupsku kulturu, posebno onu tzv. polono-kašupskog profila.
Po izbijanju rata, Vriča, pošto je znao da će ga Nemci, kao veoma poznatu osobu i istaknutog patriotu, hteti da uhapse, počinje da se krije. I tokom celog rata Nemci intenzivno pokušavaju da ga pronađu, ali im to do kraja rata ne uspeva, iako su mnogi ljudi koji su ga sakrivali, stradali zbog toga i završili u koncentracionim logorima. Znajući za njegovu popularnost i ugled, pripadnici lokalnih partizanskih odreda, a pre svega pripadnici „Kašupskog“ i, kasnije, „Pomorjanskog Grifona“, na čelu sa J. Dambekom (→), žele da ga pridobiju za svoj pokret i uspevaju da ga nagovore da im se priključi. Nagovaraju ga bude šef vrhovnog saveta, na kojoj funkciji on ostaje sve do 1943. kada dolazi do sukoba u organizaciji, u kojoj jedan od dvojice njegovih zamenika, J. Gerševski, biva ubijen. Posle rata nakratko radi u Vjelu, a 1947. prelazi u selo Tuhola, gde ostaje sve do smrti.
Poslednji period njegove službe u tuholskog parafiji, prepun je sukoba sa lokalnom službom bezbednosti, jer Vriča neprestano deluje protiv komunističke vlasti i ne pristaje na „miran suživot“, kako se od njega očekivalo. Vričin pogreb u Tuholi se pretvara u manifestaciju antikomunizma, a sećanje na njega je dugo godina posle njegove smrti bilo živo, pre svega u legendama i anegdotama.
Danas, osnovna škola u Tuholi nosi njegovo ime, u većini parafija u kojima je radio (Helmža, Čarna Dombrova, Tuhola, Vjele, Zblevo) su postavljenje spomen-ploče posvećene njemu (u Tuholi i spomenik), a brojne ulice u kaš. gradićima (Tuhola, Brusi, Čersk, Hojnjice, Košćežina, Starogard Gdanjski) nose njegovo ime.
Literatura
- J. Borzyszkowski, W stulecie urodzin. Ks. ppłk. Józef Wrycza, „Pomerania”, 3/1984, str. 1-5.
- J. Borzyszkowski, Wrycza Józef, [y:] Słownik biograficzny Pomorza Nadwiślańskiego, red. Z. Nowak, Gdańsk 1997, t. 4, str. 488-490.
- K. Korda, Ks. ppłk Józef Wrycza (1884-1961). Biografia historyczna, Gdańsk, 2016.
