Кшиштоф Домињик — разлика између измена
(→Литература) |
|||
| Ред 39: | Ред 39: | ||
| − | {{DEFAULTSORT:Домињик, | + | {{DEFAULTSORT:Домињик, Константин}} |
[[Категорија:Кашупски биографски лексикон]] | [[Категорија:Кашупски биографски лексикон]] | ||
[[Категорија:Текстови Душана-Владислава Пажђерског]] | [[Категорија:Текстови Душана-Владислава Пажђерског]] | ||
[[Категорија:Текстови под израдом]] | [[Категорија:Текстови под израдом]] | ||
Текућа измена од 10. фебруар 2020. у 17:12
Leksykon biograficzny środowiska kaszubskiego • Kashubian biographical lexicon
Писац чланка: Душан-Владислав Пажђерски
Константин Домињик (Konstantyn Dominik, 1870-1942), кашупско-пољски свештеник, помоћни бискуп у хелмињској бискупији (у оквиру које су се, у предратном периоду, налазиле територије Кашупске Земље).
Биографија
Рођен 1870. године у Гњежџеву (север Кашупске Земље), на обали Пуцког залива. У основну школу иде у родном селу, а 1883. се, у Пелплину, уписује у нижу католичку гимназију Колегијум маријанум (Collegium Marianum), после које је, од 1889. године, похађао католичку гимназију у Хелмну, тадашњем центру бискупије. Године 1893. почиње студије на Вишој духовној школи у Пелплину. После рада у неколико парафија (Гдањск, Хелмно), тадашњи бискуп му 1911. поверава функцију заменика директора и духовног оца у пелплинској вишој духовној школи, а 1920. у њој преузима функцију ректора, иако се сам није бавио науком. Истовремено преузима и неколико важних функција у религијским организацијама тог доба: Мисионарски клерички кружок, Међународна католичка унија есперантиста, Унија апостолског свештенства, Савез мисионарског клера, Савет епархијског мисионарског дела итд., где је свуда ширио ауру мира и толеранције. Домињик је био цењен за изузетно толерантан однос према трима најбројнијим народностима у региону - Кашубима, Пољацима и Немцима, у веома трусно доба између два светска рата. Често је био позиван да освећује звона и цркве, што говори о његовој великој популарности, посебно код кашупског становништва, јер, као високи црквени великодстојник, никада не избегава да користи каш. језик. Од 1920. Домињик предаје хомилетику, пасторалну теологију и медитацију. Од 1928. године постаје помоћни бискуп, први Кашуб на том положају који је имао кашупску свест и деловао у епархији у којој се налазила већина Кашуба. Године 1937. је саучествовао у крунисању „Кашупске Краљице”, Богородице из Шанова, другог значајног светилишта за Кашубе (поред Вејхерова и његове Христове Голготе). Када Немци окупирају Пољску, Домињик не напушта своје вернике, већ функционише, иако тешко болестан од анемије, у оквиру цркве на чије чело се постављају немачки бискупи (између осталих и његов питомац К. М. Сплет). Убрзо бива интерниран у гдањском манастиру- болници Милосрдних сестара св. Боромеа, где 1942. године умире.
За бискупа Домињика било је карактеристично да се никада није стидео својих каш. корена (што је представљало проблем код већине „обичних” Кашуба) и код кашупског становништва тог времена то често изазива усхићење. Постоје сведочанства Кашуба који су сматрали да је баш то најзначајнији део његове биографије, као и чињеница да је са Кашубима говорио на кашупском језику. Посебно је био наклоњен клерицима кашупског порекла који су студирали на богословском факултету на коме је био (ди)ректор. Према Е. Причковском (→), једном се, наводно, заузео за Ф. → Гручу (каснијег првог преводиоца Библије на кашупски језик и организатора прве мисе на кашупском језику), који је био криткован за претерано истицање кашупски идентитета у својим делима.
У периоду непосредно после другог светског рата (1947) започете су припреме за његову беатификацију, али тај процес до дана данашњег није завршен. 60. година ХХ века, међу Кашубима је, посредством бројног свештенства које је студирало пре другог светског рата у Пелплину и долазило у контакт са каш. бискупом, почео да јача култ бискупа Домињика, као и међу народом у Кашупској Земљи (мисе, ходочашћа, службе итд. посвећене њему), који представља значајну подршку процесу његове беатификације и снажан је до данас.
Бискуп Домињик је патрон школе у његовој родној општини - Сважеву и школе бр. 2 у Пелплину. Постављен је и велики број спомен-плоча у његову част. Улице са његовим именом постоје у: Гњежџеву, Гдињи, Гдањску и Пелплину.
Године 1933. добија значајан пољски орден „Пољски препород” („Polonia Restituta”).
Дела
Литература
- J. Samp, Ksiądz biskup Konstantyn Dominik. Jego służba w kościele a kultura rodzima, „Studia Pelplińskie”, 1984, стр. 65-73.
- H. Ormiński, Sługa Boży Ksiądz Biskup Konstantyn Dominik, Kartuzy, 1986.
- J. Samp, Dominik Konstantyn, [y:] Słownik biograficzny Pomorza Nadwiślańskiego, red. S. Gierszewski, Gdańsk 1992, t. I, стр. 337-338
- Ksiądz biskup Dominik. Droga do świętości, red. J. Borzyszkowski, Gdańsk, 1997.
- Konstantyn Dominik, [y:] A. Jabłoński, Wędrówki po Kaszubach. Od Gdyni po Hel. Opowieści o miejscach i ludziach, Gdynia, 1998, стр. 166.
- L. Jażdżewski, Ksiądz Biskup Konstantyn Dominik. Życie i pamięć o nim na Kaszubach i Pomorzu, Pelplin, 2013.
- Kult o znamionach cudu, red. T. Hoppe, Gdynia, 2014.
