Јузеф Врича — разлика између измена

Измена од 5. август 2019. у 05:02

КАШУПСКИ БИОГРАФСКИ ЛЕКСИКОН

Leksykon biograficzny środowiska kaszubskiego • Kashubian biographical lexicon

Писац чланка: Душан-Владислав Пажђерски

Јузеф Врича (Józef Wrycza, 1884-1961), пољ. свештеник каш. порекла, потпуковник, патриота, једна од најпопуларнијих личности између два рата и за време другог светског рата и узор патриотизма у том периоду.

Биографија

Рођен у селу Зблеву, у близини Старогарда Гдањског, у коћевском региону (регион који граничи са Кашупском Земљом). Четворогодишњу основну школу завршава у родном месту (1894), када се пребацује у нижу Гимназију Колегијум маријанум, у Пелплину, при католичком семинару, а касније у гимназију у градићу Хелмну. Због свог патриотског деловања је морао да се пребаци у лицеј у Вејхерову (1903), који завршава 1904. године. После положене матуре, Врича одлучује да се упише на богословске студије у Пелплину, који је био познат као центар образовања бројних кашупских свештеника и интелектуалаца. После успешно завршених студија (1904-1908), Врича у периоду 1910-1919. борави у неколико кашупских парафија: Божишкови, Јастшембје, Лисево, Шливице, Јастарња, Жарновјец и на крају, Хелмжа, у кујавско-поморјанском крају. У свим местима у којима је служио, становништво га памти по његовом патриотизму, динамизму и активизацији верника. У време свог боравка у Хелмжи (1917-1919), дочекује завршетак првог светског рата, иако је Поморје у састав Пољске ушло тек 1920. У свакој од парафија, Врича се активно укључивао у рад пољских организација, које су имале за циљ развој патриотизма, просвете и народне свести. Тако је било и у Хелмжи, с тим што се у Народној стражи, у чијој је био управи, залагао за оружану борбу у циљу припајања Поморја Пољској. Такав његов став је довео до тога да и учествује у оружаној побуни 1919. године, за коју га пруске власти, у убрзаном процесу, осуђују на смрт за издају и касније помилован. Боравак у затвору му доноси велику популарност и из њега излази овенчан славом великог борца за пољску ствар.

На почетку ХХ века, Врича исказује велико интересовање за кашупски препород коме теже тзв. младокашуби и активно подржава њихово гласило „Грифон”, укључујући се у акционарско друштво које га издаје. У бројевима „Грифона” из 1911. и 1912. објављује два чланка о кашупском племству.

После затворске епизоде Врича одлази у Великопољску и тамо прави каријеру дивизијског капелана. Године 1920. после коначног припајања Поморја Пољској, Врича учествује у догађају значајном и за своје земљаке Кашубе и за целу Пољску. Наиме, у оквиру армије генерала Халера, Врича учествује у симболичном венчању Пољске са морем у кашупском Градићу Пуцку и тада држи ватрену проповед у којој подвлачи значај Кашуба за чување словенског карактера обала Балтичког мора. Учествује, исте године, у тзв. пољско-бољшевичком рату, када војска Совјетског Савеза допире све до Варшаве, у покушају да окупира Пољску. Тада, због исказане храбрости добија орден Виртути милитари и, на крају, стиче чин потпуковника.

Године 1924. напушта војску и враћа се свештеничком послу на пољ. Поморју. То време је најзначајнији период његовог службовања у родном месту великог кашупског писца Х. Дердовског (→) - Вјелу (1924-1946). Тамо је довршио градњу до данас познате вјелске калварије, изградио спомених споменутом Х. Дердовском и обновио издања два његова позната дела О господину Чорлињском… (1934) и Кашуба под Бечом (1936) и поново показао своју везаност за кашупску културу, посебно ону тзв. полоно-кашупског профила.

По избијању рата, Врича, пошто је знао да ће га Немци, као веома познату особу и истакнутог патриоту, хтети да ухапсе, почиње да се крије. И током целог рата Немци интензивно покушавају да га пронађу, али им то до краја рата не успева, иако су многи људи који су га сакривали, страдали због тога и завршили у концентрационим логорима. Знајући за његову популарност и углед, припадници локалних партизанских одреда, а пре свега припадници „Кашупског“ и, касније, „Поморјанског Грифона“, на челу са Ј. Дамбеком (→), желе да га придобију за свој покрет и успевају да га наговоре да им се прикључи. Наговарају га буде шеф врховног савета, на којој функцији он остаје све до 1943. када долази до сукоба у организацији, у којој један од двојице његових заменика, Ј. Гершевски, бива убијен. После рата накратко ради у Вјелу, а 1947. прелази у село Тухола, где остаје све до смрти.

Последњи период његове службе у тухолског парафији, препун је сукоба са локалном службом безбедности, јер Врича непрестано делује против комунистичке власти и не пристаје на „миран суживот“, како се од њега очекивало. Вричин погреб у Тухоли се претвара у манифестацију антикомунизма, а сећање на њега је дуго година после његове смрти било живо, пре свега у легендама и анегдотама.

Данас, основна школа у Тухоли носи његово име, у већини парафија у којима је радио (Хелмжа, Чарна Домброва, Тухола, Вјеле, Зблево) су постављење спомен-плоче посвећене њему (у Тухоли и споменик), а бројне улице у каш. градићима (Тухола, Бруси, Черск, Хојњице, Кошћежина, Старогард Гдањски) носе његово име.

Литература

Препоручени линкови