Хјероњим Дердовски — разлика између измена
(→Биографија) |
(→Биографија) |
||
| Ред 13: | Ред 13: | ||
Родио се у селу Вјелу, у околини градића Бруси, на југу Кашупске Земље. Основну школу је завршио у свом селу, нижу гимназију у Кужентњику, гимназије у Хојњицама, Брањеву, Хелмну и Олштинку, које је морао да мења због своје немирне природе, иако су наставници били задивљени његовим интелектуалним способностима. Из брањевске гимназије је сам побегао, са неколико другова, желећи да стане у одбрану тадашњег папе, против кога се борио Гарибалди. Италијанске власти су га ухапсиле у Падови и вратиле кући. После средње школе (1870) родитељи и рођаци нису хтели више да троше новац на његову едукацију, па је морао да се запосли. Почиње да ради у књижари у Познању, као трговачки помоћник (до 1872), а затим као приватни наставник на племићким имањима у Великопољској и Кашупској Земљи (1875-1876), што веома позитивно интелектуално утиче на њега и подстиче га да почне да се бави литерарним радом. Из то периода (1876-1877) потичу његови први чланци које објављује у „Торуњској газети”. Године 1877. одлази у Париз, у жељи да слуша предавања на Колеж дe Франс и нађе атрактиван посао за време чувене Светске изложбе (1877-1878). Предавања није слушао, али је радио као возач трамваја, механичар и преводилац. У повратку је велики део пута прешао пешице и ускоро нашао посао код уредника „Торуњске газете” и „Пријатеља”, Игнација Дањелевског (1879). Пре тога је обишао Кашупску Земљу, што је касније оставило трага у његовим делима. Боравак у Торуњу, где ради као новинар и одговорни уредник и поред тога што представља специфичан период у његовом животу, када се посвећује новинарском раду и често бива изложен тужбама незадовољних читалаца, представља уједно књижевно најплоднији период у његовом животу, када ствара своја најзначајнија литерарна дела. Године 1882. одлази у Русију, избегавајући процесе, где у Петерсбургу сарађује са историчарем В. Богуславским, коме помаже у раду на проучавању Кашуба и уједно покушава да се запосли у локалним пољским часописима. Његов поновни повратак у Торуњ (1883), води преко Варшаве, Ћешина у Шлезији и Лавова, где не успева да загреје на дуже новинарску или уредничку столицу у бројним новинама и часописима. У периоду 1883-1884. познаје своју будућу жену Јоану Лубовјецку, али се браку Дердовског са њом противио њен отац. По његовом поновном повратку у Торуњ, сарадња Дердовског са „Торуњском газетом” траје кратко; после прекида сарадње привремено ради у штампарији Е. Ламбека, за кога можда пише пољски кувар (непотврђен податак). У међувремену, 1884. године, покушава да добије новац од наследства, после смрти оца, али отац цело имање оставља свом другом сину Теофилу Дердовском, а самом Хјероњиму намењује незнатну суму. То га утврђује у уверењу да у Пољској за њега нема материјалне сигурности и одлучује се да емигрира у Америку. После неколико покушаја да нађе посао у пољској емигрантској штампи у Чикагу, Детроиту, Њујорку и Милвокију, скрашава се у новооснованом недељнику „Верни бранилац” („Wiarus”) у градићу Винона, у америчкој држави Минесота. У то време (1866), Винона је, према речима самог Дердовског, представљала престоницу Кашуба-емиграната у САД, у којој живи њих око 3.000. У прво време, Дердовски постаје уредник споменутог часописа, а 1888. га купује и до смрти уређује. Године 1887, после смрти њеног оца, из Пољске у Америку долази његова дугогодишња вереница Ј. Лубовјецка, са којом се исте године жени и касније добија четворо деце. Дердовски развија недељник и на његовим страницама се воде оштре и важне полемике (у којима и сам учествује), а које карактеришу односе у пољској дијаспори са краја XIX в. Повремено у њему објављује краће кашупске прилоге, али напоран посао око писања чланака, слагања, штампања новина и прикупљана претплатника, не оставља му много времена да се бави стваралачким књижевним радом. Начетог здравља, почетком века умире од можданог удара. | Родио се у селу Вјелу, у околини градића Бруси, на југу Кашупске Земље. Основну школу је завршио у свом селу, нижу гимназију у Кужентњику, гимназије у Хојњицама, Брањеву, Хелмну и Олштинку, које је морао да мења због своје немирне природе, иако су наставници били задивљени његовим интелектуалним способностима. Из брањевске гимназије је сам побегао, са неколико другова, желећи да стане у одбрану тадашњег папе, против кога се борио Гарибалди. Италијанске власти су га ухапсиле у Падови и вратиле кући. После средње школе (1870) родитељи и рођаци нису хтели више да троше новац на његову едукацију, па је морао да се запосли. Почиње да ради у књижари у Познању, као трговачки помоћник (до 1872), а затим као приватни наставник на племићким имањима у Великопољској и Кашупској Земљи (1875-1876), што веома позитивно интелектуално утиче на њега и подстиче га да почне да се бави литерарним радом. Из то периода (1876-1877) потичу његови први чланци које објављује у „Торуњској газети”. Године 1877. одлази у Париз, у жељи да слуша предавања на Колеж дe Франс и нађе атрактиван посао за време чувене Светске изложбе (1877-1878). Предавања није слушао, али је радио као возач трамваја, механичар и преводилац. У повратку је велики део пута прешао пешице и ускоро нашао посао код уредника „Торуњске газете” и „Пријатеља”, Игнација Дањелевског (1879). Пре тога је обишао Кашупску Земљу, што је касније оставило трага у његовим делима. Боравак у Торуњу, где ради као новинар и одговорни уредник и поред тога што представља специфичан период у његовом животу, када се посвећује новинарском раду и често бива изложен тужбама незадовољних читалаца, представља уједно књижевно најплоднији период у његовом животу, када ствара своја најзначајнија литерарна дела. Године 1882. одлази у Русију, избегавајући процесе, где у Петерсбургу сарађује са историчарем В. Богуславским, коме помаже у раду на проучавању Кашуба и уједно покушава да се запосли у локалним пољским часописима. Његов поновни повратак у Торуњ (1883), води преко Варшаве, Ћешина у Шлезији и Лавова, где не успева да загреје на дуже новинарску или уредничку столицу у бројним новинама и часописима. У периоду 1883-1884. познаје своју будућу жену Јоану Лубовјецку, али се браку Дердовског са њом противио њен отац. По његовом поновном повратку у Торуњ, сарадња Дердовског са „Торуњском газетом” траје кратко; после прекида сарадње привремено ради у штампарији Е. Ламбека, за кога можда пише пољски кувар (непотврђен податак). У међувремену, 1884. године, покушава да добије новац од наследства, после смрти оца, али отац цело имање оставља свом другом сину Теофилу Дердовском, а самом Хјероњиму намењује незнатну суму. То га утврђује у уверењу да у Пољској за њега нема материјалне сигурности и одлучује се да емигрира у Америку. После неколико покушаја да нађе посао у пољској емигрантској штампи у Чикагу, Детроиту, Њујорку и Милвокију, скрашава се у новооснованом недељнику „Верни бранилац” („Wiarus”) у градићу Винона, у америчкој држави Минесота. У то време (1866), Винона је, према речима самог Дердовског, представљала престоницу Кашуба-емиграната у САД, у којој живи њих око 3.000. У прво време, Дердовски постаје уредник споменутог часописа, а 1888. га купује и до смрти уређује. Године 1887, после смрти њеног оца, из Пољске у Америку долази његова дугогодишња вереница Ј. Лубовјецка, са којом се исте године жени и касније добија четворо деце. Дердовски развија недељник и на његовим страницама се воде оштре и важне полемике (у којима и сам учествује), а које карактеришу односе у пољској дијаспори са краја XIX в. Повремено у њему објављује краће кашупске прилоге, али напоран посао око писања чланака, слагања, штампања новина и прикупљана претплатника, не оставља му много времена да се бави стваралачким књижевним радом. Начетог здравља, почетком века умире од можданог удара. | ||
| − | + | Најзначајнија дела: чланак Пољски народ на обали Балтичког мора (Polski lud nad Bałtykiem, 1876); поема О господину Чорлињском који је у Пуцк ишао по мреже (O Panu Czorlińsczim co do Pucka po sece jachoł, 1880); чланак-панорама О Кашубима (O Kaszubach, 1883); поема Валек на вашару (Walek na jarmarku, 1883); поема Кашуба под Бечом (Kaszuba pod Widnem, 1883); Опроштајна беседа господину Феликсу Чорлињском на вечерњем банкету код Мазура у Торуњу, у предвечерје 1. априла, лета господњегa 1884. (Oracyjo pożegnalno dlo Pana Feliksa Czorlińścigo na banciecie wieczornym u Mazura w Toruniu w wiliją Zwodyjosza, w roku Pańścim 1884, 1884); поетска хумореска Повратак Јевреја у Палестину и улазак у обећану земљу (Wracanie żydów do Palestyny i wejście do obiecanej ziemi, 1884); поема Јашек из гуштаре (Jasiek z kniei, 1885); репортаже Писма с путовања (Listy z podróży, 1890); збирка каш. пословица Кашупска ризница сочне истине (Nórcyk kaszubści abo koruszk i jedna maca jędrnyj prowde, 1897). | |
| + | |||
| + | Најзначајније и најцењеније дело Д. је хумористичка поема О господину Чорлињском… (до данас је изашло 7 изд. - последње 2007). Дело има облик песничког авантуристичко-путописног романа, нешто попут поетског водича, у коме мотив путовања и пустоловине не представља циљ, већ стваралачко средство. Племић Чорлињски на свом путу од родног села Хмјелна до градића Пуцка, где треба да купи рибарске мреже, доживљава различите перипетије, сусреће различите типове Кашуба и посећује, не увек својевољно, различите каш. регионе, села и градове. Аутор у свом делу даје неку врсту поетске панораме живота Кашуба, њихових обичаја, фолклора, карактера, духовног живота, галерију предела, као и историјских догађаја. Дело је писано кашупским језиком занимљивим за просечног, не баш образованог читаоца, како кашупског, тако и оног пољског. Како тврди један од рецензената, С. Рамулт (→), из тог дела се боље упознају Кашуби, него из целог низа дебелих томова које би написали етнографи. Мотив путовања (и на тај начин презентовања Кашупске Земље), који је у делу примењен, карактеристичан је за ранију (Ф. Цејнова, →) и каснију каш. књижевност (А. Мајковски, →). Ако се епопеја О господину Чорлињском… посматра као део пољ. књижевности (јер је написано од стране аутора који је сматрао да Кашуби говоре дијалектом пољ. језика), онда је то прво дело у целини написано народним језиком. Истовременом, један фрагмент поеме, који почиње речима „Тамо где Висла...” и за који је музику компоновао познати пољ. композитор Феликс Нововјејски, ускоро је постао неформална каш. химна. Песма се завршава речима: „Нема Кашуба без Полоније, а без Кашуба Пољске”, која израста до ранга често цитираног народног афоризма, као симбол вечитог братства Кашуба и Пољака. Треба рећи да су главни узори Д. били стваралаштво немачког доњонемачког писца Фрица Ројтера и Марка Твена, као и доживљаји Тила Ојленшпигела. Пољска књижевна критика позитивно оцењује каш. дело. Критичари кажу да оно представља својеврсну поетску енциклопедију каш. живота, појмова и обичаја, да је аутор да свестрано обухватио најважније елементе каш. живота, да у поеми има одломака којих се ни Хомер, ни Мицкјевич не би постидели и да се оно чита са истим задовољством од почетка до краја. - Друга песничка дела Д. нису била толико уметнички успешна као О господину Чорлињском…, мада су нека од њих имала приличну популарност и значајан број издања. Поема Кашуба под Бечом је написана и издата поводом двестоте годишњице учешћа пољске војске, под вођством краља Јана Собјеског. Аутор, базирајући радњу на усменом предању, даје главну улогу Кашуби Кулчику, који добија за задатак да се пробије кроз турске линије до команданта Беча и јави му када да крене у напад. Он то успева, уједно спасавајући робињу Немицу. После победе савезника, Кулчик је замолио краља Собјеског да му дозволи да у Кашупску Земљу понесе кафу која је заостала од поражених Турака, на шта овај наравно пристаје. Ова забавна поема је имала до сада 9 издања, а неке њене мотиве је у свом стваралаштву искористио пољ. писац Хенрик Сјенкјевич. Често цитирани стихови из тог дела су: „Нигде на свету нећеш наћи кутка, где по нама Кашубима није остало трага”. Поема Јашек из гуштаре кроз свој једноставан заплет (перипетије младог сељака Јашка), који се несрећно заљубљује у племкињу, сустижу га дугови, суша и друге несреће, хтео би да оде у Америку, а у послу са сапуном има само губитке. Окренувши се вери и традицији полако поново стаје на ноге… Дело представља похвалу домаћег конзерватизма, везаности за земљу и веру предака. Поема Валек на вашару, написана на пољ., представља сатиру на тадашње сеоско друштво, које подлеже моди, сели се у град и губи сопствену традицију. У публицистичкој скици О Кашубима Д. по први пут на пољ. језику, пољ. јавности, у краковском часопису „Пољски преглед”, опширно представља Кашубе и њихову земљу. Он даје географске и историјске информацијe о њима, износи став да Кашуби не поседују свој језик, описујући детаљно њихову језичку специфику, помиње ауторе који су до тада писали о њима, као и појединачна њихова дела, цитирајући у највећој мери А. Гиљфердинга (→). - Д. је први каш. писац који је успешно представио каш. књижевност пољ. књижевној јавности и у великој мери допринео препороду каш. народног идентитета и поноса. Он је најпознатији каш. песник у Пољској и у свету. Био је традиционално супротстављан свом претходнику Ф. Цејнови, пре свега због свог односа према каш. језику и идентитету, јер је, за разлику од њега, сматрао да Кашуби не поседују свој посебан језик и да њихов говор треба да што је могуће ближе буде пољ. језику. Стваралаштво Д. је непосредно инспирисало Младокашубе (А. Мајковског → и Ј. Карновског →) и утицало на њихов однос према књижевном стваралаштву и друштвеном раду, а познато је да су они, опет, утемељивачи каш. друштвеног покрета између два светска рата. На неки начин, у свом раду, Д. је деловао контрадикторно: наиме, сматрао је да Кашуби имају право само на шаљиву, хумористичку књижевност, док је с друге стране његова књижевност осим на смех, терала на очи и сузе од емоција и издигла каш. књижевност на један нови ниво. Према Ј. Тредеру (→) Д. је одиграо, у формирању књижевног каш. језика већу улогу од Цејнове, јер његов језик боље репрезентује говорни језик, указујући истовремено путеве и начине да се он обогати или развија, упијајући особине других каш. говора. - Контроверзе око Д. су везане баш за његов однос према каш. језику и идентитету, који он пориче. Каснији каш. делатници, све до данашњих дана, често избегавају да Д. уброје у најзначајније ствараоце и потцењују његову улогу, с обзиром да је самом себи одредио место у оквиру тзв. полонокашупског покрета. Припадници покрета тзв. зжешењаца су имали критички однос према њему, пре свега А. Лабуда (→), који је сматрао да је превише полонизовао каш. језик и био обузет идејом унификације Кашуба са Пољацима. - У родном Вјелу је Д. подигнут споменик, у другим местима попрсја, спомен-плоче, а његовим именом су назване школе и улице у каш. градовима: Гдињи, Гдањску, Вејхерову, Пуцку, Лемборку, Битову, Реди, Румији, Картузима, Кошћежини, Брусима, Хојњицама, Старогарду Гдањском и бројним селима. | ||
== Дела == | == Дела == | ||
Измена од 14. децембар 2019. у 16:56
Leksykon biograficzny środowiska kaszubskiego • Kashubian biographical lexicon
Писац чланка: Душан-Владислав Пажђерски
Хјероњим „Јарош” Дердовски (Hieronim „Jarosz” Derdowski, Jarosz Derda, 1852-1902), кашупски и пољски новинар, уредник, издавач, први и најзначајнији кашупски песник и утемељивач кашупске књижевности.
Биографија
Родио се у селу Вјелу, у околини градића Бруси, на југу Кашупске Земље. Основну школу је завршио у свом селу, нижу гимназију у Кужентњику, гимназије у Хојњицама, Брањеву, Хелмну и Олштинку, које је морао да мења због своје немирне природе, иако су наставници били задивљени његовим интелектуалним способностима. Из брањевске гимназије је сам побегао, са неколико другова, желећи да стане у одбрану тадашњег папе, против кога се борио Гарибалди. Италијанске власти су га ухапсиле у Падови и вратиле кући. После средње школе (1870) родитељи и рођаци нису хтели више да троше новац на његову едукацију, па је морао да се запосли. Почиње да ради у књижари у Познању, као трговачки помоћник (до 1872), а затим као приватни наставник на племићким имањима у Великопољској и Кашупској Земљи (1875-1876), што веома позитивно интелектуално утиче на њега и подстиче га да почне да се бави литерарним радом. Из то периода (1876-1877) потичу његови први чланци које објављује у „Торуњској газети”. Године 1877. одлази у Париз, у жељи да слуша предавања на Колеж дe Франс и нађе атрактиван посао за време чувене Светске изложбе (1877-1878). Предавања није слушао, али је радио као возач трамваја, механичар и преводилац. У повратку је велики део пута прешао пешице и ускоро нашао посао код уредника „Торуњске газете” и „Пријатеља”, Игнација Дањелевског (1879). Пре тога је обишао Кашупску Земљу, што је касније оставило трага у његовим делима. Боравак у Торуњу, где ради као новинар и одговорни уредник и поред тога што представља специфичан период у његовом животу, када се посвећује новинарском раду и често бива изложен тужбама незадовољних читалаца, представља уједно књижевно најплоднији период у његовом животу, када ствара своја најзначајнија литерарна дела. Године 1882. одлази у Русију, избегавајући процесе, где у Петерсбургу сарађује са историчарем В. Богуславским, коме помаже у раду на проучавању Кашуба и уједно покушава да се запосли у локалним пољским часописима. Његов поновни повратак у Торуњ (1883), води преко Варшаве, Ћешина у Шлезији и Лавова, где не успева да загреје на дуже новинарску или уредничку столицу у бројним новинама и часописима. У периоду 1883-1884. познаје своју будућу жену Јоану Лубовјецку, али се браку Дердовског са њом противио њен отац. По његовом поновном повратку у Торуњ, сарадња Дердовског са „Торуњском газетом” траје кратко; после прекида сарадње привремено ради у штампарији Е. Ламбека, за кога можда пише пољски кувар (непотврђен податак). У међувремену, 1884. године, покушава да добије новац од наследства, после смрти оца, али отац цело имање оставља свом другом сину Теофилу Дердовском, а самом Хјероњиму намењује незнатну суму. То га утврђује у уверењу да у Пољској за њега нема материјалне сигурности и одлучује се да емигрира у Америку. После неколико покушаја да нађе посао у пољској емигрантској штампи у Чикагу, Детроиту, Њујорку и Милвокију, скрашава се у новооснованом недељнику „Верни бранилац” („Wiarus”) у градићу Винона, у америчкој држави Минесота. У то време (1866), Винона је, према речима самог Дердовског, представљала престоницу Кашуба-емиграната у САД, у којој живи њих око 3.000. У прво време, Дердовски постаје уредник споменутог часописа, а 1888. га купује и до смрти уређује. Године 1887, после смрти њеног оца, из Пољске у Америку долази његова дугогодишња вереница Ј. Лубовјецка, са којом се исте године жени и касније добија четворо деце. Дердовски развија недељник и на његовим страницама се воде оштре и важне полемике (у којима и сам учествује), а које карактеришу односе у пољској дијаспори са краја XIX в. Повремено у њему објављује краће кашупске прилоге, али напоран посао око писања чланака, слагања, штампања новина и прикупљана претплатника, не оставља му много времена да се бави стваралачким књижевним радом. Начетог здравља, почетком века умире од можданог удара.
Најзначајнија дела: чланак Пољски народ на обали Балтичког мора (Polski lud nad Bałtykiem, 1876); поема О господину Чорлињском који је у Пуцк ишао по мреже (O Panu Czorlińsczim co do Pucka po sece jachoł, 1880); чланак-панорама О Кашубима (O Kaszubach, 1883); поема Валек на вашару (Walek na jarmarku, 1883); поема Кашуба под Бечом (Kaszuba pod Widnem, 1883); Опроштајна беседа господину Феликсу Чорлињском на вечерњем банкету код Мазура у Торуњу, у предвечерје 1. априла, лета господњегa 1884. (Oracyjo pożegnalno dlo Pana Feliksa Czorlińścigo na banciecie wieczornym u Mazura w Toruniu w wiliją Zwodyjosza, w roku Pańścim 1884, 1884); поетска хумореска Повратак Јевреја у Палестину и улазак у обећану земљу (Wracanie żydów do Palestyny i wejście do obiecanej ziemi, 1884); поема Јашек из гуштаре (Jasiek z kniei, 1885); репортаже Писма с путовања (Listy z podróży, 1890); збирка каш. пословица Кашупска ризница сочне истине (Nórcyk kaszubści abo koruszk i jedna maca jędrnyj prowde, 1897).
Најзначајније и најцењеније дело Д. је хумористичка поема О господину Чорлињском… (до данас је изашло 7 изд. - последње 2007). Дело има облик песничког авантуристичко-путописног романа, нешто попут поетског водича, у коме мотив путовања и пустоловине не представља циљ, већ стваралачко средство. Племић Чорлињски на свом путу од родног села Хмјелна до градића Пуцка, где треба да купи рибарске мреже, доживљава различите перипетије, сусреће различите типове Кашуба и посећује, не увек својевољно, различите каш. регионе, села и градове. Аутор у свом делу даје неку врсту поетске панораме живота Кашуба, њихових обичаја, фолклора, карактера, духовног живота, галерију предела, као и историјских догађаја. Дело је писано кашупским језиком занимљивим за просечног, не баш образованог читаоца, како кашупског, тако и оног пољског. Како тврди један од рецензената, С. Рамулт (→), из тог дела се боље упознају Кашуби, него из целог низа дебелих томова које би написали етнографи. Мотив путовања (и на тај начин презентовања Кашупске Земље), који је у делу примењен, карактеристичан је за ранију (Ф. Цејнова, →) и каснију каш. књижевност (А. Мајковски, →). Ако се епопеја О господину Чорлињском… посматра као део пољ. књижевности (јер је написано од стране аутора који је сматрао да Кашуби говоре дијалектом пољ. језика), онда је то прво дело у целини написано народним језиком. Истовременом, један фрагмент поеме, који почиње речима „Тамо где Висла...” и за који је музику компоновао познати пољ. композитор Феликс Нововјејски, ускоро је постао неформална каш. химна. Песма се завршава речима: „Нема Кашуба без Полоније, а без Кашуба Пољске”, која израста до ранга често цитираног народног афоризма, као симбол вечитог братства Кашуба и Пољака. Треба рећи да су главни узори Д. били стваралаштво немачког доњонемачког писца Фрица Ројтера и Марка Твена, као и доживљаји Тила Ојленшпигела. Пољска књижевна критика позитивно оцењује каш. дело. Критичари кажу да оно представља својеврсну поетску енциклопедију каш. живота, појмова и обичаја, да је аутор да свестрано обухватио најважније елементе каш. живота, да у поеми има одломака којих се ни Хомер, ни Мицкјевич не би постидели и да се оно чита са истим задовољством од почетка до краја. - Друга песничка дела Д. нису била толико уметнички успешна као О господину Чорлињском…, мада су нека од њих имала приличну популарност и значајан број издања. Поема Кашуба под Бечом је написана и издата поводом двестоте годишњице учешћа пољске војске, под вођством краља Јана Собјеског. Аутор, базирајући радњу на усменом предању, даје главну улогу Кашуби Кулчику, који добија за задатак да се пробије кроз турске линије до команданта Беча и јави му када да крене у напад. Он то успева, уједно спасавајући робињу Немицу. После победе савезника, Кулчик је замолио краља Собјеског да му дозволи да у Кашупску Земљу понесе кафу која је заостала од поражених Турака, на шта овај наравно пристаје. Ова забавна поема је имала до сада 9 издања, а неке њене мотиве је у свом стваралаштву искористио пољ. писац Хенрик Сјенкјевич. Често цитирани стихови из тог дела су: „Нигде на свету нећеш наћи кутка, где по нама Кашубима није остало трага”. Поема Јашек из гуштаре кроз свој једноставан заплет (перипетије младог сељака Јашка), који се несрећно заљубљује у племкињу, сустижу га дугови, суша и друге несреће, хтео би да оде у Америку, а у послу са сапуном има само губитке. Окренувши се вери и традицији полако поново стаје на ноге… Дело представља похвалу домаћег конзерватизма, везаности за земљу и веру предака. Поема Валек на вашару, написана на пољ., представља сатиру на тадашње сеоско друштво, које подлеже моди, сели се у град и губи сопствену традицију. У публицистичкој скици О Кашубима Д. по први пут на пољ. језику, пољ. јавности, у краковском часопису „Пољски преглед”, опширно представља Кашубе и њихову земљу. Он даје географске и историјске информацијe о њима, износи став да Кашуби не поседују свој језик, описујући детаљно њихову језичку специфику, помиње ауторе који су до тада писали о њима, као и појединачна њихова дела, цитирајући у највећој мери А. Гиљфердинга (→). - Д. је први каш. писац који је успешно представио каш. књижевност пољ. књижевној јавности и у великој мери допринео препороду каш. народног идентитета и поноса. Он је најпознатији каш. песник у Пољској и у свету. Био је традиционално супротстављан свом претходнику Ф. Цејнови, пре свега због свог односа према каш. језику и идентитету, јер је, за разлику од њега, сматрао да Кашуби не поседују свој посебан језик и да њихов говор треба да што је могуће ближе буде пољ. језику. Стваралаштво Д. је непосредно инспирисало Младокашубе (А. Мајковског → и Ј. Карновског →) и утицало на њихов однос према књижевном стваралаштву и друштвеном раду, а познато је да су они, опет, утемељивачи каш. друштвеног покрета између два светска рата. На неки начин, у свом раду, Д. је деловао контрадикторно: наиме, сматрао је да Кашуби имају право само на шаљиву, хумористичку књижевност, док је с друге стране његова књижевност осим на смех, терала на очи и сузе од емоција и издигла каш. књижевност на један нови ниво. Према Ј. Тредеру (→) Д. је одиграо, у формирању књижевног каш. језика већу улогу од Цејнове, јер његов језик боље репрезентује говорни језик, указујући истовремено путеве и начине да се он обогати или развија, упијајући особине других каш. говора. - Контроверзе око Д. су везане баш за његов однос према каш. језику и идентитету, који он пориче. Каснији каш. делатници, све до данашњих дана, често избегавају да Д. уброје у најзначајније ствараоце и потцењују његову улогу, с обзиром да је самом себи одредио место у оквиру тзв. полонокашупског покрета. Припадници покрета тзв. зжешењаца су имали критички однос према њему, пре свега А. Лабуда (→), који је сматрао да је превише полонизовао каш. језик и био обузет идејом унификације Кашуба са Пољацима. - У родном Вјелу је Д. подигнут споменик, у другим местима попрсја, спомен-плоче, а његовим именом су назване школе и улице у каш. градовима: Гдињи, Гдањску, Вејхерову, Пуцку, Лемборку, Битову, Реди, Румији, Картузима, Кошћежини, Брусима, Хојњицама, Старогарду Гдањском и бројним селима.
