Аугустин Домињик — разлика између измена
| Ред 12: | Ред 12: | ||
== Биографија == | == Биографија == | ||
Родио се у селу Премба, поред Жарновца, на северу Кашупске Земље. Четири разреда основне школе је завршио у селу Собјењчице, када је изгубио десну руку, после пада са дрвета, што га је, иако није био високо образован, усмерило на послове у администрацији, писање и самоедукацију кроз читање. 30. година ХХ века је иницирао, у околини где је становао, праисторијска археолошка ископавања, што је, према речима самог Домињик, било од великог значаја за његову едукацију и даљи интелектуални развој, такође у правцу еманципације као интелектуалца, у једној изолованој средини. У међувремену почиње да ради као поштар и полаже екстернистичке испите у наредним разредима основне школе. Почиње да сарађује са часописом „Пријатељ кашупског народа” („Przyjaciel Ludu Kaszubskiego”), где објављује приче и легенде. Упролеће 1938. године на састанку које организује Пољски западни савез (Polski Związek Zachodni) у месту Крокова, држи предавање о неправедном односу пољских власти према кашупском становништву, третирајући их често горе него саме Пољаке. Предавање је било веома добро прихваћено, али је Домињик имао доста проблема од стране саме власти. Пошто је у предавању Домињик подвлачио да такав однос Пољака према Кашубима само користи Немцима, доспева на листу особа предвиђених за ликвидацију, у време немачке окупације. Сви остали чланови подружнице Савеза, која је предавање организовала, поубијани су у шуми Пјашњици (Piaśnica), 1939. године. Домињик се спасао, јер је више од годину дана пре немачке окупације, радио у Гњезну (Великопољска), као секретар Друштва „Зрак”, које је окупљало апсолвенте Народних универзитета Друштва народних читаоница, па му се изгубио сваки траг. Окупација га затиче у Кујавском крају, где се бави различитим пословима: бива књиговођа, помоћник вртлара, ноћни чувар, курир и канцеларијски помоћник. Године 1944. је оптужен за крађу, а у затвору борави до 1945. када га пребацују у Немачку, у Саксонију. По завршетку рата, скоро годину дана путује пешке назад у Пољску. Добија посао књиговође у месту Хелмце (Кујавски крај), где борави 15 година. После смрти жене, 1952. године, враћа се у Крокову, у Кашупској Земљи, и ради као књиговођа у општинској Задрузи и Испостави за гајење биљака. Са 50 година завршава средњу економску школу, а будући да је становао у старом замку у Крокови, често је скужио за водича бројним туристилким групама. Недостатак информација о самом замку допуњавао је својим причама и легендама на каш. језику. Често тада наступа као народни приповедач у разним приликама. | Родио се у селу Премба, поред Жарновца, на северу Кашупске Земље. Четири разреда основне школе је завршио у селу Собјењчице, када је изгубио десну руку, после пада са дрвета, што га је, иако није био високо образован, усмерило на послове у администрацији, писање и самоедукацију кроз читање. 30. година ХХ века је иницирао, у околини где је становао, праисторијска археолошка ископавања, што је, према речима самог Домињик, било од великог значаја за његову едукацију и даљи интелектуални развој, такође у правцу еманципације као интелектуалца, у једној изолованој средини. У међувремену почиње да ради као поштар и полаже екстернистичке испите у наредним разредима основне школе. Почиње да сарађује са часописом „Пријатељ кашупског народа” („Przyjaciel Ludu Kaszubskiego”), где објављује приче и легенде. Упролеће 1938. године на састанку које организује Пољски западни савез (Polski Związek Zachodni) у месту Крокова, држи предавање о неправедном односу пољских власти према кашупском становништву, третирајући их често горе него саме Пољаке. Предавање је било веома добро прихваћено, али је Домињик имао доста проблема од стране саме власти. Пошто је у предавању Домињик подвлачио да такав однос Пољака према Кашубима само користи Немцима, доспева на листу особа предвиђених за ликвидацију, у време немачке окупације. Сви остали чланови подружнице Савеза, која је предавање организовала, поубијани су у шуми Пјашњици (Piaśnica), 1939. године. Домињик се спасао, јер је више од годину дана пре немачке окупације, радио у Гњезну (Великопољска), као секретар Друштва „Зрак”, које је окупљало апсолвенте Народних универзитета Друштва народних читаоница, па му се изгубио сваки траг. Окупација га затиче у Кујавском крају, где се бави различитим пословима: бива књиговођа, помоћник вртлара, ноћни чувар, курир и канцеларијски помоћник. Године 1944. је оптужен за крађу, а у затвору борави до 1945. када га пребацују у Немачку, у Саксонију. По завршетку рата, скоро годину дана путује пешке назад у Пољску. Добија посао књиговође у месту Хелмце (Кујавски крај), где борави 15 година. После смрти жене, 1952. године, враћа се у Крокову, у Кашупској Земљи, и ради као књиговођа у општинској Задрузи и Испостави за гајење биљака. Са 50 година завршава средњу економску школу, а будући да је становао у старом замку у Крокови, често је скужио за водича бројним туристилким групама. Недостатак информација о самом замку допуњавао је својим причама и легендама на каш. језику. Често тада наступа као народни приповедач у разним приликама. | ||
| + | [[Датотека:gawedy.jpeg|мини|десно|300п|''Кашупске приче'', Извор слике: allegro.pl]] | ||
Већина његових приповедака је објављена у две публикације: ''Туна'' (''Антон'') ''са салаша'' (1983; пољско издање: ''Кашупске приче'', 1986) и ''Домјењикове приче'' (2015). Према речима Д. Калиновског (→), ради се о лакој и хумористичкој прози, која изражава позитивне емоције према родној груди, одушевљење малим и свакодневним животом, концентрацише се на домаћем пејзажу, искуству сеоског живота, са свом простотом обавеза и искустава и обузетошћу традицијом предака и онога што је поновљиво. Друга врста Домињиковог стваралаштва су приповетке блиске предањима и легендама. Његово стваралаштво открива фантастични свет традиције, самосвојан и аутономан, из кога избија аутентичност. Самог аутора, поред свега, карактерише изузетан приповедачки таленат, посебно презентован у живом приповедању. | Већина његових приповедака је објављена у две публикације: ''Туна'' (''Антон'') ''са салаша'' (1983; пољско издање: ''Кашупске приче'', 1986) и ''Домјењикове приче'' (2015). Према речима Д. Калиновског (→), ради се о лакој и хумористичкој прози, која изражава позитивне емоције према родној груди, одушевљење малим и свакодневним животом, концентрацише се на домаћем пејзажу, искуству сеоског живота, са свом простотом обавеза и искустава и обузетошћу традицијом предака и онога што је поновљиво. Друга врста Домињиковог стваралаштва су приповетке блиске предањима и легендама. Његово стваралаштво открива фантастични свет традиције, самосвојан и аутономан, из кога избија аутентичност. Самог аутора, поред свега, карактерише изузетан приповедачки таленат, посебно презентован у живом приповедању. | ||
| + | [[Датотека:powiostczi.jpg|мини|лево|300п|''Домјењикове приче'', Извор слике: lubimyczytac.pl]] | ||
== Дела == | == Дела == | ||
Измена од 30. јануар 2020. у 20:06
Leksykon biograficzny środowiska kaszubskiego • Kashubian biographical lexicon
Писац чланка: Душан-Владислав Пажђерски
Аугустин Домињик (Augustyn Dominik, каш. Tóna, чит. Туна, каш. Domienik, чит. Домјењик, 1915-1987), каш. приповедач, сакупљач локалног народног стваралаштва.
Биографија
Родио се у селу Премба, поред Жарновца, на северу Кашупске Земље. Четири разреда основне школе је завршио у селу Собјењчице, када је изгубио десну руку, после пада са дрвета, што га је, иако није био високо образован, усмерило на послове у администрацији, писање и самоедукацију кроз читање. 30. година ХХ века је иницирао, у околини где је становао, праисторијска археолошка ископавања, што је, према речима самог Домињик, било од великог значаја за његову едукацију и даљи интелектуални развој, такође у правцу еманципације као интелектуалца, у једној изолованој средини. У међувремену почиње да ради као поштар и полаже екстернистичке испите у наредним разредима основне школе. Почиње да сарађује са часописом „Пријатељ кашупског народа” („Przyjaciel Ludu Kaszubskiego”), где објављује приче и легенде. Упролеће 1938. године на састанку које организује Пољски западни савез (Polski Związek Zachodni) у месту Крокова, држи предавање о неправедном односу пољских власти према кашупском становништву, третирајући их често горе него саме Пољаке. Предавање је било веома добро прихваћено, али је Домињик имао доста проблема од стране саме власти. Пошто је у предавању Домињик подвлачио да такав однос Пољака према Кашубима само користи Немцима, доспева на листу особа предвиђених за ликвидацију, у време немачке окупације. Сви остали чланови подружнице Савеза, која је предавање организовала, поубијани су у шуми Пјашњици (Piaśnica), 1939. године. Домињик се спасао, јер је више од годину дана пре немачке окупације, радио у Гњезну (Великопољска), као секретар Друштва „Зрак”, које је окупљало апсолвенте Народних универзитета Друштва народних читаоница, па му се изгубио сваки траг. Окупација га затиче у Кујавском крају, где се бави различитим пословима: бива књиговођа, помоћник вртлара, ноћни чувар, курир и канцеларијски помоћник. Године 1944. је оптужен за крађу, а у затвору борави до 1945. када га пребацују у Немачку, у Саксонију. По завршетку рата, скоро годину дана путује пешке назад у Пољску. Добија посао књиговође у месту Хелмце (Кујавски крај), где борави 15 година. После смрти жене, 1952. године, враћа се у Крокову, у Кашупској Земљи, и ради као књиговођа у општинској Задрузи и Испостави за гајење биљака. Са 50 година завршава средњу економску школу, а будући да је становао у старом замку у Крокови, често је скужио за водича бројним туристилким групама. Недостатак информација о самом замку допуњавао је својим причама и легендама на каш. језику. Често тада наступа као народни приповедач у разним приликама.
Већина његових приповедака је објављена у две публикације: Туна (Антон) са салаша (1983; пољско издање: Кашупске приче, 1986) и Домјењикове приче (2015). Према речима Д. Калиновског (→), ради се о лакој и хумористичкој прози, која изражава позитивне емоције према родној груди, одушевљење малим и свакодневним животом, концентрацише се на домаћем пејзажу, искуству сеоског живота, са свом простотом обавеза и искустава и обузетошћу традицијом предака и онога што је поновљиво. Друга врста Домињиковог стваралаштва су приповетке блиске предањима и легендама. Његово стваралаштво открива фантастични свет традиције, самосвојан и аутономан, из кога избија аутентичност. Самог аутора, поред свега, карактерише изузетан приповедачки таленат, посебно презентован у живом приповедању.
Дела
- A. Dominik, Tóna z Pustk, Puck, 1983
- A. Dominik, Gawędy kaszubskie, Warszawa, 1986
- A. Dominik, Domienikòwé pòwiôstczi. Opowieści Dominika, Gdynia-Wejherowo, 2015
Литература
- J. Drzeżdżon, Augustyn Dominik – gawędziarz ludowy, „Literatura Ludowa”, 4-5/1975, стр. 76-85.
- Augustyn Dominik, [y:] F. Neureiter, Historia literatury kaszubskiej. Próba zarysu, tł. M. Boduszyńska-Borowikowa, Gdańsk, 1982, стр. 167.
- A. Dominik, Życiorys, [y:] A. Dominik, Tóna z pustk, Puck, 1983, стр. 5-20.
- Augustyn Dominik, [y:] J. Drzeżdżon, Współczesna literatura kaszubska 1945-1980, Warszawa, 1986, стр. 196.
- Augustyn Dominik, [y:] A. Jabłoński, Wędrówki po Kaszubach. Od Gdyni po Hel. Opowieści o miejscach i ludziach, Gdynia, 1998, стр. 102.
- B. Hartyn-Leszczyńska, Wstęp, [y:] A. Dominik, Domienikòwé pòwiôstczi. Opowieści Dominika, Gdynia, 2015, стр. 5-11.
- [A. Dominik], [y:] D. Kalinowski, Sylwa kaszubskie, Słupsk-Gdańsk, 2017, стр. 126-130.
- A. Dominik, [y:] D. Kalinowski, A. Kuik-Kalinowska, Literatura kaszubska. Kaszëbskô lëteratura, Gduńsk-Gdańsk, 2017, стр. 128-131.
- Augustyn Dominik, [y:] Z Kaszub do Austrii. Korespondencja literatów kaszubskich do Ferdinanda Neureitera, oprac. A. Kuik-Kalinowska, Gdańsk-Słupsk, 2017, стр. 90-91.
