Аљександр Фјодорович Гиљфердинг — разлика између измена
(→Биографија и значај за Кашубе) |
|||
| Ред 12: | Ред 12: | ||
== Биографија и значај за Кашубе == | == Биографија и значај за Кашубе == | ||
| − | + | Родио се Варшави, где је завршио основну и средњу школу. Студије завршава на Московском универзитету (1852). Године 1856. постаје дописни члан петерсбургске Академије наука, чије се II одељење интересовало Кашубима и одржавало контакт са К. Ц. Мронговијусом (→) и Ф. Цејновом (→), а раније је (1839) у Кашупску Земљу послало слависту П. И. Прејса (→). Половином XIX в. је проучавао језик и живот балтичких Словена. У вези са тим, одржава кореспонденцију са И. И. Срезњевским (→). Највише пише о кашупским Словињцима, после експедиције за време које је, у августу 1856. године, месец дана провео у обиласку Кашупске Земље. Бележи информације о кашупској култури, обичајима, фолклору, језику, лексици и народном стваралаштву. Добар део материјала базира на информацијама немачких пастора (и њиховим архивама) који су деловали међу Кашубима, ранијих аутора, али бележи и неке оригиналне материјале. O Кашубима пише у неколико својих публикација, базирајући информације на раније сакупљеним материјалима и први је научник који пише целовиту научну монографију посвећену Кашубима (''Остаци Словена на јужној обали Балтичкога мора''). У својој публикацији даје око 1800 кашупских речи (око 800 које је сам сакупио), етнографске односе, положај појединих кашупских етничких група и податке о угрожености заједнице. Кашупски језик дефинише као део „једне гране”, заједно са пољским, а која се може назвати лехитском (леском). Извршио је значајан утицај на тадашње слависте, А. Шлајхера, Ф. Миклошича, Л. Малиновског, К. Њича (→), а добро његов рад оцењују Р. Зморски, О. Колберг, Л. Бискупски (→), С. Рамулт (→), Ј. Ленговски (→), Ј. Карлович итд. Захваљујући Гиљфердингу кашупско-словињска проблематика је ушла на велика врата у славистику, промовишући тзв. лехитску језичку теорију. Најзначајнија дела: ''Проучавања балтичких Словена'' (''Исследования о балтийских Славянах'', 1854), ''Историја балтичких Словена'' (''История балтийских Славян'', т. I: 1855, т. II: 1860), | |
| + | ''Споменици наречја залапских Древљана и Глињана'' (''Памятники наречия залабских Древлян и Глинян'', 1856), ''О наречју поморјанских Словињаца и Кашуба'' (''О наречии померанских Словинцев и Кашубов'', 1859-1860), ''Остаци Словена на јужној обали Балтичког мора'' (''Остатки Славян на южном берегу Балтийскаго Моря'', 1862), од којих је последње било превођено више пута и до дандас је актуелно. - Гиљфердинг је 90. година XX в., у пољској научној јавности изазвао контроверзу, после критчног чланка пољског историчара З. Шултке (→) и најновијег превода Гиљфердинговог дела ''Остаци Словена...'' .Споменути историчар критикује Гиљфердинга тврдећи да он није био у стању да за тако кратко време обиђе и детаљно проучи подручје Кашуба које описује, да претерано форсира назив Словињаца и неких других етнографских назива Кашуба које помиње, да није прецизно наводио материјале које је добијао од пастора, да наводи погрешне географске и демографске податке и да се, због свега тога, његов рад не може сматрати компетентним. Гиљфердинга бране проучаваоци кашупског језика и приређивачи споменутог превода: Х. Поповска-Таборска (→) и Ј. Тредер (→) и сматрају га и даље актуелним. - Гиљфердинг се бавио различитим словенским народима (између осталог Србима и Црногорцима) и руским дијалектима. | ||
== Дела == | == Дела == | ||
Измена од 30. август 2019. у 13:50
Leksykon biograficzny środowiska kaszubskiego • Kashubian biographical lexicon
Писац чланка: Душан-Владислав Пажђерски
Аљександр Фјодорович Гиљфердинг (пољски Aleksander Fiodorowicz Hilferding, руски Александр Фëдорович Гильфердинг, 1831-1872), руски слависта, филолог, кашубиста.
Биографија и значај за Кашубе
Родио се Варшави, где је завршио основну и средњу школу. Студије завршава на Московском универзитету (1852). Године 1856. постаје дописни члан петерсбургске Академије наука, чије се II одељење интересовало Кашубима и одржавало контакт са К. Ц. Мронговијусом (→) и Ф. Цејновом (→), а раније је (1839) у Кашупску Земљу послало слависту П. И. Прејса (→). Половином XIX в. је проучавао језик и живот балтичких Словена. У вези са тим, одржава кореспонденцију са И. И. Срезњевским (→). Највише пише о кашупским Словињцима, после експедиције за време које је, у августу 1856. године, месец дана провео у обиласку Кашупске Земље. Бележи информације о кашупској култури, обичајима, фолклору, језику, лексици и народном стваралаштву. Добар део материјала базира на информацијама немачких пастора (и њиховим архивама) који су деловали међу Кашубима, ранијих аутора, али бележи и неке оригиналне материјале. O Кашубима пише у неколико својих публикација, базирајући информације на раније сакупљеним материјалима и први је научник који пише целовиту научну монографију посвећену Кашубима (Остаци Словена на јужној обали Балтичкога мора). У својој публикацији даје око 1800 кашупских речи (око 800 које је сам сакупио), етнографске односе, положај појединих кашупских етничких група и податке о угрожености заједнице. Кашупски језик дефинише као део „једне гране”, заједно са пољским, а која се може назвати лехитском (леском). Извршио је значајан утицај на тадашње слависте, А. Шлајхера, Ф. Миклошича, Л. Малиновског, К. Њича (→), а добро његов рад оцењују Р. Зморски, О. Колберг, Л. Бискупски (→), С. Рамулт (→), Ј. Ленговски (→), Ј. Карлович итд. Захваљујући Гиљфердингу кашупско-словињска проблематика је ушла на велика врата у славистику, промовишући тзв. лехитску језичку теорију. Најзначајнија дела: Проучавања балтичких Словена (Исследования о балтийских Славянах, 1854), Историја балтичких Словена (История балтийских Славян, т. I: 1855, т. II: 1860), Споменици наречја залапских Древљана и Глињана (Памятники наречия залабских Древлян и Глинян, 1856), О наречју поморјанских Словињаца и Кашуба (О наречии померанских Словинцев и Кашубов, 1859-1860), Остаци Словена на јужној обали Балтичког мора (Остатки Славян на южном берегу Балтийскаго Моря, 1862), од којих је последње било превођено више пута и до дандас је актуелно. - Гиљфердинг је 90. година XX в., у пољској научној јавности изазвао контроверзу, после критчног чланка пољског историчара З. Шултке (→) и најновијег превода Гиљфердинговог дела Остаци Словена... .Споменути историчар критикује Гиљфердинга тврдећи да он није био у стању да за тако кратко време обиђе и детаљно проучи подручје Кашуба које описује, да претерано форсира назив Словињаца и неких других етнографских назива Кашуба које помиње, да није прецизно наводио материјале које је добијао од пастора, да наводи погрешне географске и демографске податке и да се, због свега тога, његов рад не може сматрати компетентним. Гиљфердинга бране проучаваоци кашупског језика и приређивачи споменутог превода: Х. Поповска-Таборска (→) и Ј. Тредер (→) и сматрају га и даље актуелним. - Гиљфердинг се бавио различитим словенским народима (између осталог Србима и Црногорцима) и руским дијалектима.
